Mislim da se svi možemo složiti kako na tjednoj bazi možemo čuti: ‘’ma sve ja to znam; znam da trebam meditirati i pokušavam, ali mi ne leži; probao sam pisati dnevnik, ali sam odustao, ipak nije to za mene,..’’ i tako u nedogled.
Vjerujem da smo svi jednom izrekli barem neku od takvih rečenica ili započeli neku radnju vezanu uz osobni razvoj, ali brzo odustali jer ’’nije to za nas’’. Pa dobro ajde, nije, onda nećemo to raditi. Ostat ćemo na istome, ne?
I onda smo neko vrijeme na miru sa samim sobom, al’ dogodi se opet neki trigger, mi puknemo, zapadnemo u još gore stanje nego smo bili prije i opet tražimo načine što uraditi ‘’jer ništa na nama ne funkcionira!’’. Da, problem je metoda. Jer najlakše je kriviti nešto drugo, a ne pogledati u ono očito - sebe.
Toliko nam je besplatnih materijala dostupno, literature, besplatnih treninga i SVE TO ZNAMO, ali još uvijek ne krećemo. Ne krećemo jer nas je strah da neće funkcionirati. A istina je da zapravo dovoljno NE VJERUJEMO samima sebi da ćemo MI biti USTRAJNI.
Jer tko će odraditi te treninge nego mi sami? Tko će nositi nas u teškim trenucima nego mi sami? Tko će nas poznavati bolje nego mi sami sebe?
Možda (trenutno) nije lakše kad shvatiš da najveći izazov si TI SAM SEBI. Nemamo dovoljno povjerenja u sebe da ćemo biti ustrajni u nekim akcijama i onda to rezultira odustajanjem, krivljenjem psihoterapeuta da ne zna svoj posao, krivljenje drugih da je zapravo u njima problem, itd.
Teško je prihvatiti istinu da mi tražimo krivca u svemu drugome, a najmanje u samome sebi.
Umjesto da tražimo dokaze oko nas kako sve to ne radi (jer ćemo ih sigurno pronaći), pokušajmo pronaći načine na koje to radi za nas.
Pokušajmo pitati sebe što mi želimo i u konačnici - dati sebi priliku.
Add comment
Comments