Shvatila se da ja nemam onaj strah koji drugi imaju.
Strah da će mi se nešto desiti.
Da će nekako loše završiti.
Shvatila sam da sam imuna na to. A da je ta imunost došla od planinarenja i onih izazovnih situacija.
Da je ta imunost došla s mišlju: ‘’Bit će kako treba biti.’’
Ne znam spašava li me ta misao ili ponekad dovodi u rizične situacije. Ali ja sam okej s njom.
Mirna sam. Ne bojim se straha.
Bojim se da neću zbog njega izvući ono najbolje što imam.
Strah me da neću dati sve što mogu dati zbog nekih uvjerenja koja mi ne služe, a koja su utkana u meni.
Ali se ne bojim života.
Gledajući u retrospektivi, ja sam sve ono proživjela.
Ja sam bila već 1000 puta na dnu, ali sam se 1001. put i digla.
Jer sam znala da može nešto drugačije iako nijedna okolnost tada nije išla u prilog.
Iako nijedna dobra misao nije mogla doći osim one - može bolje od ovog.
Bila sam u tome, ‘’utapala se’’, ali se nisam bojala utopiti se.
Bojala sam se da neću izvući lekciju iz toga.
Lekciju koja bi drugome mogla poslužiti da se ne utapa već da lagano tone, ali i da onda ima onaj kolut za spašavanje koji može primiti. Koji mu ja mogu baciti i reći: ''Vidi, možeš se držati, možeš biti u tome, a da nije toliko loše. Možeš biti u tome i plutati na površini.''
Života se ne bojim jer ga niti ne mogu kontrolirati. Zašto bih onda i pokušavala?
Pokušavam kontrolirati stvari oko sebe, ali niti to mi ne služi.
Potrebno je prepustiti se isto kao što se i prepuštam niti života.
Bit će kako bude.
A bit će i dogodit će se ukoliko se ja krećem.
Možda ne treba znati gdje, kamo, kuda, dokle.
Možda i idem u rizike, ne znam. Ali vjerujem - sve dok sam tu, dok postojim, onda imam priliku da nešto i poduzmem sa samim svojem postojanjem.
Jer i to je sasvim dovoljno.
I s razlogom smo stavljeni ovdje baš danas. I zato - prepusti se.
I sjeti se da je najstrašnije mjesto zapravo ono kreirano u tvojim mislima, tvojoj glavi.
A tamo vani - tamo se događa život.
Add comment
Comments